Вести

Маја у Турској

Поштовани професори, драги другари,
Пре око седам месеци сам отишла на АФС размену у Турску. Живим у једној турској породици, у граду који се зове Кајсери. Идем у школу, у којој проводим већину времена. Школа је стручна, текстилна школа, по имену МЕТЕМ. Идем у трећи разред.
Будим се око седам сати, облачим униформу, силазим испред зграде где ме чека сервис који носи ђаке у школу. Правило је да ја чекам њега, али се прилично тешко будим па сваког јутра стрепим од тога да ће побећи. Сервис је уобичајена ствар у Турској. У осам сати почињу часови. Сваког понедељка пре и петка после наставе,у дворишту школе, поређамо се у колоне, по разредима, гледајући у статуу Мустафе Кемала Ататурка, једног од најбитнијих људи за историју Турске. Слушамо говор директора или једног од професора. Касније пуштају химну Турске и сви у глас певамо, право стојећи са рукама поред тела. Један од ученика је задужен да диже заставу. Касније одлазимо на часове који трају 40 минута. Још једна занимљива ствар је да после устаљене церемоније понедељком један професор стоји на вратима чекајући ученике који су закаснили како би их казнио. Казна је трчање у дворишту школе неколико кругова. У зависности од тога како је професор расположен. Како ми је кућа прилично удаљена од школе, сервис увек закасни, па сам се богами натрчала. Кажњавање не важи у свим школама у Турској, али професори у мојој школи посебно воле да кажњавају. Исто тако ако закаснимо на час, или стојимо на једној нози док професор не одобри одлазак на место или целом разреду купујемо по чоколадицу. Мобилне телефоне закључавамо у ормарић. Забрањени су дуги и налакирани нокти, као и шминкање или накит. Постоји и правило да девојчице не смеју да долазе са пуштеном косом у школу. Имам јако пуно другарица које су затворене. То значи да носе мараме. Али наравно, правила су ту да би се кршила, па је тако и овде случај, понекад.
Као што сам рекла школа је стручна. Први спрат изгледа као мала фабрика. Постоји лабораторија у којој се држе часови бојења текстила и конца. Постоји радионица у којој се држе часови мехатронике. Део у коме се налазе машине за израду конца од вуне и памука и део са машинама за ткање. Што значи да постоје четири смера. На другом спрату су учионице и кантина где у току великог одмора ужинамо. Ходници су пуни Ататуркових слика и застава Турске. Иначе нормална појава у Турској, где год да се налазите. Код Турака би се овако рекло: “Где год нађеш згодно место, ти стави заставу или Ататуркову слику”. Што се тиче наставе, оцењивање је другачије. Раде се тестови, на којима ученик осваја бодове од нула до сто. Нема одговарања него постоје реферати који се пишу на папирима код куће и тако предају. Џамија је прилично близу школе, па се у току наставе чује позив хоџе на молитву. У почетку ми је било чудно, али сам се навикла јер се сви понашају као да се ништа не дешава, професор прича, а ученици слушају. Професори понекад умеју да дају ћушку онима који не пазе. Питала сам другаре шта они мисле о томе. Рекли су ми да нема тога, не би постојала дисциплина. Не буне се против ћушки. Сам однос између професора и ученика је другачији. Постоји поштовање од стране ученика. А често на одморима ученици и професори седе заједно у кантини и разговарају, смеју се. Некако ми све личи на мамине и татине приче из школских дана када је у питању однос професор-ученик. У нашој школи, у Новом Бечеју,постоје заљубљени радијатори, али такву појаву у Турској тешко да можете видети. Заљубљени свакако да постоје, али исказивање емоција у школи је прилична срамота. А и професори нису баш отвореног мишљења што се тога тиче.

Кајсери је град у коме изласци нису популарни. Па се због тога често, за време одмора, проводимо у школи. Велики одмор траје око сат времена. Један од другара донесе музику и онда се окупљамо у учионици где играмо и певамо. Често су ту и богате трпезе турске кухиње када другари донесу сарме, бурек, гурабије или баклаве од куће.
Као што је код хришћана дан за одлазак у цркву недеља, тако је код муслимана дан за одлазак у џамију петак. Али постоји правило да само мушкарци иду у џамију петком. Па тако, за време великог одмора професори и понеки другари иду на молитву. У неким школама постоје чак и просторије у којима се моли. Другарима који пуше је петак омиљени дан јер је пушење, а и излазак ван школе забрањен, а петком онда имају изговор. Што се тиче изласка ван школе, пејзаж је прилично интересантан. Преко пута живи једна породица која држи стоку, па их често изводе на пашу и у шетњу. Па неретко имамо блиске сусрете са овчицама и кравама.
Како је у Исламу чистоћа посебно важна, после практичне наставе, чистимо лабораторију.
Из школе се кући понекад враћам сервисом, понекад градским аутобусом или трамвајем, када имам девет часова.
Тренутно живим у неком другом, сасвим другачијем свету. У школи са много другачијих правила где наставу слушам на другом, у почетку скроз непознатом језику. Где људи имају друге навике и није им ни на крају памети да се прилагођавају мени. Што је и логично, ја сам једна, а њих је милион. Учим о разним новим стварима, имам пуно нових другара. Почела сам да живим живот као Туркиња, јер другачије не бих успешно остварила започету мисију. Али у одређеним периодима кад почнем да размишљам о разликама, када се запитам шта је боље, исправније, лепше или мени драже,увек некако вага вуче на доле са оне стране где је домовина, где је моје и где су моји.
Често ми недостају дивни другари из сада већ III-1. Онако паметни, сложни и лепи уз паролу: “Сви за једног, један за све.” Најдивније одељење чији сам део и ја била и на то сам веома поносна. Надам се да сте и даље онако сложни, весели и лепи, као што сте били када сам отишла.
Видимо се за отприлике три месеца када ћу моћи лицем у лице са вама да поделим све утиске и знања стечена за ових годину дана живљења у далекој и потпуно непознатој Турској.
Велики поздрав од Маје.