Вести

Данило Калаи у Србији

Мој боравак у Србији почиње 23. августа 2013. Дошао сам у Београд и све је изгледало тако различито, била је то јако позитивна различитост, јер је Београд један прелеп град, у коме се многе културе преплићу и чине нешто магично.

Шетајући улицама не могу остати непримећене тешкоће које је Србија имала пре неколико година. Штета нанета бомбардовањем НАТО-a је очигледна и данас, али то не чини Србију земљом у којој се не може живети. Србија је пронашла снагу да крене изнова, да започне нови живот.

Два месеца сам живео у Суботици, граду на граници са Мађарском, где је на први поглед могуће уочити две различите културе.

Бити ученик на размени није лака ствар. Првих месеци у теби се мешају емоције, гледаш ствари другим очима, у новој си земљи, али једном ногом још увек у домовини. Ово је нешто што сам лако избио из главе јер на тај начин стичеш искуство и ми, кажем „ми“ у име свих нас на размени, га морамо стећи остављајући прошлост иза леђа и гледајући очима детета које има силну вољу да живи неко ново искуство.

Када сам био у Суботици похађао сам гимназију која је скоро као наша природно-математичка гимназија у Италији.

О српској школи имам много да кажем пошто је потпуно различита од наше у Италији. Овде основна школа траје осам година. У Италији је она подељена на основну и „средњу“, што су овде виши разреди основне.  После основне овде се иде у средњу, која траје четири године, после које се сви много труде око матурског испита. На крају се праве матурске слике које исписују историју средње школе.

Чувени су часови овде који почињу рано, у 7:30 и завршавају се у 12:35. На крају сваког часа има 5 минута одмора, кад се може изаћи из школе и појести купљена ужина или попушити цигарета и можеш се наћи са девојком, а затим сачекати крај трећег часа кад је пауза од 15 минута када се потпуно опушташ. У Италији уопште нема одмора између часова и ученицима није дозвољено да изађу из круга школе.

Суботом се не иде у школу, али се то надокнађује тиме што овде школе почињу првог септембра, а завршава се око 20. јуна. У Италији се иде суботом у школу, али школска година почиње 15. септембра, а завршава се 8. јуна.

Нови Бечеј је мали град на обали Тисе, клима је овде оштра и за мене је зима била стварно прави проблем јер нисам навикао на тако ниске температуре, али и то је у суштини ново искуство. Сада, када је хладноћа прошла, после школе проведем увек око сат времена шетајући поред реке , слушајући музику.

Људи у Србији су јако срдачни, на располагању и увек пуни креативности. Сваког јутра када уђем у разред чека ме празник, видим да ме сваког дана све боље прихватају, видим искрене осмехе на лицима другара и осећам као да сам био одувек са њима, један од њих и тако започињем школске дане са позитивним осећањем.

Моја нова породица се презива Делић, чине је мама Оливера, тата Здравко, брат Матија и сестра Маја која је тренутно на размени у Турској.

Током овог искуства научио сам многе нове ствари које не могу све побројати овде јер не знам када бих завршио, али пре свега желим да поменем да сам овде научио да предајем упркос томе што сам тако млад. Предавао сам италијански 4 месеца групи од 35 полазника различитих узраста од 7 до 54 године.

Слоган „Интеркултуре“: „сусрети који мењају живот“  сада у потпуности разумем јер како кажу, не разумеш ситуацију све док се не нађеш у њој.

У Србији постоје две главне религије, католичка и православна. Око 80% породица има кућну славу, то је светац заштитник породице.  Тако да сам овде славио и православни Божић 7. јануара и српску Нову Годину 13. јануара.

Српски је један јако тежак језик за учење, користи се како ћирилица, тако и латиница и има 30 слова. Ћирилица је за мене фантастична.

Традиционална јела која су ми се највише свидела су: сарма, пљескавица, пита, палачинке и гулаш. Традиционално пиће је ракија која се може правити од разног воћа, како ко хоће и може.

Када помислим да преостаје још само 3 месеца до мог повратка у Италију као да ми неко седне на леђа, притисне ме нека тескоба јер се већ осећам Србином и кад будем напуштао ову земљу распашће ми се срце.

Србијо, волим те.

Данило Калаи

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *